Pitanja i odgovori


 
Ovde ću pokušati da pružim odgovore na pitanja koja sam dobijao iz raznih izvora - uglavnom u slobodnim diskusijama sa poznanicima ili u konferencijama sistema Sezam Pro. Cilj ove rubrike je da se preduhitre moguća pitanja ili nedoumice posetilaca ovog sajta.

Stavovi koje ćete ovde pronaći, naravno, ne moraju da budu isti kao Vaši - ukoliko želite da predstavite i Vaše stavove ili imate još neka pitanja ili primedbe na ove odgovore, molim da ih uputite posredstvom rubrike Pisma i komentari.
 


 

  
 Koja je svrha ovog sajta? 

www.paralax.co.yu nastao je sa željom da se kod nas stvori protivteža verovanju u paranormalne i natprirodne pojave i da se pokrene front protiv zloupotrebe ovih verovanja. Ovaj sajt takođe promoviše knjigu Da li postoje stvari koje ne postoje, stvorenu sa istim ciljem.

 Koja pitanja su obuhvaćena? 

Paranormalne i natprirodne pojave i sposobnosti, okultizam, magija, kao i granična područja nauke, koja uglavnom proučava parapsihologija. Takođe, obuhvaćeni su i predmenti izučavanja UFOlogije, kao i pitanja iz domena alternativne medicine i pseudonauke.

 Koja pitanja nisu obuhvaćena? 

Metafizička pitanja koja se dotiču religije a čije odgovore nije moguće proveriti niti dokazati, kao što je, recimo, Da li postoji Bog ili Ima li života posle smrti.

 Da li su svi skeptici ateisti? 

Ne. Neki jesu ateisti, neki veruju u Boga, a neki su agnostici (smatraju da nije moguće doznati da li Bog postoji ili ne postoji). Veoma je važno razumeti razliku između ateizma i skepticizma. Skepticizam nije sekta, nije skup verovanja niti odsustvo verovanja, i ne propagira neki poseban način života. Skepticizam je opširnije definisan u pitanjima i odgovorima, ali ovde možemo da navedemo da je skepticizam način prihvatanja ili odbijanja verovanja, pri čemu se pre svega insistira na naučnom metodu i na kritičkoj analizi svake tvrdnje.

 Ima li smisla živeti kao skeptik, bez verovanja u nešto? 

Zavisi od toga šta se podrazumeva pod "verovanjem u nešto". Ako se odbaci verovanje koje propagiraju poklonici novokomponovanog sujeverja, time ne samo da se ne gubi na sadržini života i bogatstvu ličnosti, nego se čak i oslobađa prostor za verovanje u stvari koje mogu da oplemene čoveka. S druge strane, verovanje u Boga nije akt koji treba dokazivati ili braniti, jer je vera, kao što i sama reč kazuje, nije nešto što se dokazuje, nego što se veruje. Ona je uglavnom rezultat vaspitanja a ne razumskog rezonovanja i više zavisi od konstitucije ličnosti nego od inteligencije.

Ovo poslednje ne važi za novokomponovano sujeverje. Kao što prihvatanje novokomponovane narodne muzike zavisi od stepena čovekove kulture, tako i prihvatanje novokomponovanog sujeverja zavisi od stepena inteligencije. 

 Da li i naučna verovanja mogu da se podvedu pod religiju? 

Ne, mada pripadnost religiji i nauci ima jednu zajedničku osobinu, a to je verovanje u nešto. Ipak, postoji jedna važna razlika: verovanja u nauci zasnivaju se isključivo na dokazima. Osim toga, za razliku od religioznih dogmi, naučna verovanja nisu nepromenljiva i bezuslovna. Naučne teorije uvek su podložne kritici i stalno se dograđuju i modifikuju, pa i odbacuju ako se naknadno pokaže da nisu ispravne. U nauci je dozvoljeno neslaganje, obaranje teorija, borba mišljenja, dok se u religiji sve te pojave ili kažnjavaju ili, u najboljem slučaju, ignorišu.

Ako već postoje naučne institucije koje izučavaju paranormalne pojave, zar to nije dovoljan dokaz da te pojave postoje? 

Nije. Mada parapsihologija kao nauka postoji već duže od sto godina, ona još uvek nije odmakla dalje od početka: nije pouzdano utvrdila čak ni da li pojave koje treba da ispita uopšte postoje ili su one samo spisak želja. Ako ne govorimo o spekulacijama nego o dokazima (a u nauci se bez dokaza ništa ne prihvata), onda treba reći da do sada nije ispostavljen ni jedan dokaz da postoji i jedna od pojava koje ispituje parapsihologija. Naprotiv, parapsiholozi imaju za sobom dosta dokazanih zabluda uzrokovanih nepravilno kreiranim i loše vođenim eksperimentima, pa i dokazanih prevara.

 Kako objasniti to što je Lav Geršman pogodio datume početka i kraja bombardovanja?  

On to nije pogodio. Još u oktobru 1998. godine objavljeno je da komandant vojnih NATO snaga ima ovlašćenje da naredi vazdušne napade, a u decembru (tri meseca pre agresije) Lav Geršman je najavio da će početkom proleća bombe padati po Beogradu. Nešto kasnije, kad se na vidiku pojavila varljiva mogućnost političkog rešenja ove krize, pokušao je da ublaži i izmeni izjavu. Bilo je to u februaru 1999. godine, samo mesec dana pred početak bombardovanja: "Rekao sam početak marta - kraj maja... I stoji krv. Da li su u pitanju bombe ili policija puca na demonstrante, ne znam."

Šteta je što je korigovao prvu tvrdnju, čime se udaljio od prilično uspešne najave koja glasi “početkom proleća”, jer je bombardovanje počelo 24. marta pa bi greška iznosila samo tri dana! Kad su prve bombe počele da padaju, štampa je zaboravila na poslednje proročanstvo a prethodno je malo doterala, pa je svaku sledeću storiju o Lavu Geršmanu započinjala podatkom da je on pogodio ovaj datum “u dan”. Posle nekog vremena, kad je najčešće postavljano pitanje bilo kada će rat prestati, veliki broj domaćih vidovnjaka požurio je da se posluži drugim delom Geršmanovog “proročanstva” (koje se odnosilo na kraj bombardovanja) i da ga proglasi za svoje. Tako je poplava raznih najava o kraju rata ličila na konsenzus: bombardovanje će prestati tačno 21. maja! Greška je iznosila cele tri nedelje.

Svejedno, po završetku vazdušnih napada (poslednje bombe pale su 11. juna) prvi članak u novinama o Lavu Geršmanu započeo je rečima: "Ovako Lav Geršman, čuveni ruski beli mag, koji je pogodio datume početka i kraja rata..."

Ovaj efekat, u kome mediji svojim senzacionalističkim (i uglavnom netačnim) tvrdnjama pridobijaju poverenje publike i utiču na formiranje javnog mnjenja, zove se "Efekat Dikson".

Izgleda da samom Lavu Geršmanu nije bilo dovoljno da se priča da je pogodio samo tačne dane početka i kraja bombardovanja. Na svom sajtu (http://www.lavgersman.co.yu) Lav je još više uvećao preciznost svog pogotka:

Lav Geršman je magistar bele magije, i jedini parapsiholog koji je u dan (neki njemu bliski ljudi, kažu da je to bilo i u sat!) pogodio početak i kraj prošlogodišnjeg rata!

Ne treba da nas iznenadi i ako to uskoro bude pogodak tačan u sekundu, ali u nastupu ovog čoveka privlači pažnju jedna krupna greška koja mu se, verovatno zbog neznanja, često provlači. On sebe predstavlja kao parapsihologa, a parapsihologija je, po svim definicijama, nauka koja izučava paranormalne pojave. Okultizam (kojim se Lav Geršman bavi) nije nauka pa samim tim ne može da bude ni parapsihologija. U suprotnom bi trebalo da sam Lav objasni gde on u svom radu koristi naučni metod, pa čak i da li zna koje uslove metod treba da ispuni da bi mogao da nosi naziv naučni.

 Kako da uverim suprotni tabor da sam u pravu? 

Ovo pitanje ne postavljaju sebi samo skeptici, nego i ljudi koji veruju u paranormalne pojave. Debata između ove dve grupe često se završava uz osećanje uvređenosti sa obe strane, pre svega zato što se ne poštuju uobičajena pravila dijaloške kulture. Ova pravila su opšte poznata pa ih nećemo ponavljati, ali ćemo nabrojati nekoliko specifičnih pravila koja bi sagovornici morali da poštuju u diskusijama o paranormalnim pojavama:

1. Budite spremni da za svoju tvrdnju ponudite dokaze ili argumente. Ovo je pre svega obaveza onoga ko iznosi tvrdnju (a ne onoga ko pokušava da je obori), naročito ako je tvrdnja neobična i u sukobu je sa logikom ili uobičajenim shvatanjem sveta. Osim toga, treba znati da prepričani anegdotski događaj nije dokaz! Ako je jedini argument koji imate prepričavanje nečega što ste čuli od prijatelja ili pročitali u dnevnoj štampi, onda znajte da to možete da prepričate samo uz ogradu i uz navođenje izvora tvrdnje.

2. Pažljivo saslušajte dokaze i argumente koje iznosi druga strana. Ovo na prvi pogled zvuči kao nepotreban savet i nešto što se samo po sebi razume, ali se ovo pravilo ipak često krši u raspravama. Pre nego što krenete u obaranje nečije tvrdnje, budite sigurni da ste je dobro razumeli. Ponekad se dogodi da još u ovoj fazi, kad se tvrdnja podvrgava analizi (pre nego što će biti podvrgnuta kritici) potpitanja pomognu i onome ko iznosi tvrdnju da bolje razume šta tvrdi, pa da odmah shvati da su njegovi argumenti besmisleni. Ovakve male "pobede" bez borbe i bez inata najkorisnije su za obe strane, jer doprinose boljem razumevanju umesto da se energija troši na nepotrebne sukobe.

3. Uvek mislite na to da vam je cilj da iz diskusije izađete pametniji nego što ste bili na početku, a to možete samo ako pažljivo slušate drugu stranu. Dozvolite sagovorniku da dovrši svaku svoju misao, čak i kad ste savršeno sigurni da ste u pravu. Time ćete postići dva cilja: imaćete pravo da tražite da i on vas sasluša, a i moći ćete da analizirate njegov nastup, čime ćete bolje pripremiti svoje argumente.

4. Pažljivo birajte argumente. Izbegavajte da umesto argumenata koristite poštapalice tipa "svi znaju da..." ili "besmisleno je poricati da...", jer time samo priznajete da nemate pravi argument. Ako svoju tvrdnju oslanjate na izjave autoriteta, ne činite to ako taj autoritet nije ekspert za oblast na koju se tvrdnja odnosi. Korisno je, recimo, citirati crkvene velikodostojnike kad se diskutuje o pitanjima hrišćanstva ili morala, ali je za diskusiju o planetama Sunčevog sistema ili o dvojnim zvezdama merodavno samo to šta kažu eksperti za astronomiju. Treba, takođe, dobro obratiti pažnju na to koga ćemo smatrati ekspertom za neku oblast - izjava nekoga ko je proveo godine studirajući medicinu svakako ima veću specifičnu težinu nego tvrdnja nekoga ko nema formalno medicinsko obrazovanje ali je platio novinsku reklamu i time proglasio sebe za iscelitelja.

5. Insistirajte na dokazima, bilo da iznosite ili pokušavate da oborite nečiju tvrdnju. Pokušajte da osmislite testove kojima biste proverili tvrdnju o nečijoj paranormalnoj sposobnosti, pa čak i ako on na to ne pristane, znajte da će i takav razvoj događaja doneti argument u vašu korist. Dobar retoričar će, recimo, u toj situaciji izneti neuporedivo smeliju i neverovatniju (naravno, izmišljenu) tvrdnju za koju takođe neće izneti dokaze, ali će time bar demonstrirati njihovu važnost i time oslabiti oštricu suparnikove tvrdnje.

 Jedan moj prijatelj tvrdi da ima natprirodne sposobnosti. Kako da se postavim? 

Imate nekoliko načina, odaberite onaj koji najbolje odgovara vašoj prirodi:

1. Ignorišite ga.
2. Testirajte njegove tvrdnje. Ako odbije, primenite način 1 ili 3. (Ne prihvatajte anegdote i tuđa svedočenja!)
3. Recite da i vi možete isto to. Ako traži da mu dokažete, primenite način 2, jer je on prvi izneo tvrdnju.
4. Razgovarajte s njim. Ako je siguran u to što tvrdi, primenite način 2 ili 3, a ako je neuverljiv, primenite način 1.
5. Započnite vatrenu diskusiju koja uključuje uvrede i ružne reči (ovo je najgori način).

 Ja imam natprirodne sposobnosti. Šta da radim? 

To je veoma neobično. Ipak, pre nego što primite to "zdravo za gotovo" i pre nego što počnete da uveravate svoju okolinu u to, uzmite u obzir sledeće mogućnosti:

1. Razmislite kritički, da li je to mogla da bude slučajnost ili loša procena verovatnoće događaja? Testirajte sami sebe (bez varanja, jer kakva bi inače bila svrha testa?) Ako je potrebno, angažujte prijatelje da vam pomognu u testu. Ovde su smernice kako treba izvesti test telepatije.
2. Konsultujte nekoga ko je ekspert za oblast na koju se ta sposobnost odnosi.
3. Ako mogu da pomognem nekim savetom,
pošaljite mi pismo.

 

 

Napomena: rad na ovoj stranici je u toku.