1982: Alarmna centrala

Početkom osamdesetih godina, radio sam u firmi koja se prvenstveno bavila protivprovalnom zaštitom. U početku sam činio ceo razvojni sektor, gde mi je posao bio da razvijam nove tipove alarmnih centrala, kojima je trebalo zameniti veliki broj dotrajalih tranzistorskih uređaja nemačke proizvodnje. Budući da se novi proizvod zasnivao na novotariji zvanoj mikroprocesor, mogućnosti tih centrala nadmašivale su sva očekivanja kolega iz firme, pa sam uživao solidno poštovanje. Čak sam dobio i zasebnu prostoriju za rad.

Nije to bila neka velika prostorija, tek nešto veća od špajza, ali je bila moje carstvo. Evo kakva je bila organizacija prostora u firmi (s desna na levo): tehnički direktor je imao ogromnu prostoriju koja je zauzimala bar trećinu cele firme, sa fontanom i patuljastim drvećem, ogromnim prozorima koji su gledali na Dunav, kožnim foteljama, "radnim" stolom na kome ste mogli da igrate ping-pong i jednim nekoliko puta većim konferencijskim stolom (mada su se sastanci i krkanluci za državne praznike uvek održavali u tehničkoj crtačnici). Zatim idu računovodstvo i tehnička crtačnica (ja je tako zovem, jer o prostorijama sudim na osnovu onoga što se u njima radi). Dalje po veličini je kancelarija za čoveka koji je bio veoma duhovit i zabavan, zapravo prava drugarčina, ali mu ja nikad nisam doznao funkciju ni naziv radnog mesta - načuo sam da je referent, ali ne znam za šta. Znatno je manji servis alarmnih uređaja (mada je u njemu radilo više ljudi nego u svim dosad nabrojanim prostorijama zajedno), pa sledi servis radio - stanica i, na kraju, moj špajz.

Imao sam veću slobodu nego što sam zaslužio, pa sam je bogato zloupotrebljavao. Pošto niko nije mogao da kontroliše kakvu štampanu ploču crtam ili za šta pišem softver, ja sam u radnom vremenu "za svoju dušu" radio mnoge druge projekte. Zato sam redovno dolazio u neprijatne situacije svaki put kad se približavao rok za završetak posla, jer sam sve termine hladnokrvno probijao. Tako je bilo i pred početak sajma tehnike u Ljubljani, za koji je trebalo da pripremim prototip nove 48-kanalne alamne centrale.

Kad sam se prizvao pameti, shvatio sam da mi je za finalizaciju softvera ostala samo još jedna noć, jer je rano ujutro trebalo da krenem na put ka Ljubljani. Da nevolja bude veća, išao sam automobilom koji je trebalo da vozim sam, jer je organizacija odlaska na sajam uvek bila takva da direktori i referent-za-ne-znam-šta idu avionom, a nekoliko radnika službenim kolima. Onda u Ljubljani radnici daju direktorima automobile, sa kojima se oni svako posle podne posle muvanja po štandu izgube u nepoznatim pravcima. Kad dođe vreme za pakovanje i povratak kući, proces teče u obrnutom smeru - rukovodstvo u avione, a radnici vraćaju automobile i izložbene eksponate u Beograd. Mora da se zna neki red.

Izgleda da sam se ponovo udaljio od priče. Dakle, nije mi bilo spavanja te noći, a probijanja roka više nije smelo da bude jer je već za prvi dan bio najavljen dolazak jednog stranog partnera na naš štand, gde je trebalo da vidi "moju" centralu. Šta mi je drugo ostalo, nego da prionem na posao.

Evo i najbolnijeg dela priče. Izvorni kod programa upisivao sam na kasetu (tada disketa nije bilo), a da bih bio siguran da ga neću zauvek izgubiti, uvek sam ga upisivao po dva puta za redom. Čak sam modifikovao programa u EPROM-u računara (TRS-80) tako da je on na jednu komandu automatski upisivao program dva puta. Tako sam za tih pola sata, koliko je upisivanje trajalo, mogao da kuvam kafu, da šetam obalom Dunava, pa i da skoknem do stana koji je bio nepunih dvesta metara udaljen od firme.

U zlo doba, pred samo svitanje, kad je posao već bio praktično gotov, umor je učinio svoje i umesto da na kratko isključim prototip centrale da bih napravio neku nevažnu izmenu na hardveru, ja sam isključio računar. Paf! Ode program. Ništa zato, imam ga na kaseti, i to u dva primerka. Vratio sam traku na početak i uskoro se začulo poznato cvrčanje snimka iz kasetofona.

Baš kad sam seo za sto sa šoljom upravo skuvane kafe i kad je učitavanje već trebalo da se završi, cvrčanje programa je promenilo ton i začuo sam zlokobni zvuk kao da je kasetofon potonuo u vodu. To je trajalo samo sekundu i snimak programa se završio, ali je bilo sasvim dovoljno da ne mogu da koristim ništa od toga, jer su tadašnji računari ostajali "zaglavljeni" sve dok sa kasetofona ne bi dobili "end of file" sekvencu. Pošto sam imao drugi snimak, nisam još uvek izgubio glavu - bar do trenutka kad sam shvatio da se ista brljotina na traci proteže od poslednje sekunde prvog snimka pa preko prve sekunde drugog.

To je već bio razlog za paniku. Rezerve više nije bilo ni po kom pitanju - ni snimka programa, ni EPROM-a sa starom verzijom (koji je već bio izbrisan), pa ni vremena da se nešto smisli, a kamo li uradi. O odštampanom listingu na papiru tada sam mogao samo da sanjam, jer su štampači bili nekoliko puta skuplji od samih računara. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja učitavanja istog programa i mnogo izgubljenog vremena i nerava, došao sam na ideju da uzmem makaze i da pokušam da izmontiram traku. Uzeo sam sve osim poslednje sekunde sa prvog, kao i sam kraj drugog snimka. Ovde sam se i ja, kao i traka, našao u makazama između dve opasnosti: da prekratim snimak i da izgubim deo programa, ili da pustim predug snimak pa da ga računar odbije zato što je prekoračio svojih 48K memorije. Osim toga, u svakom pokušaju imao sam samo 1/8 šanse da uspem, jer je zapis na traci takav da nema ni start ni stop bita, pa je "brojanje bitova" i pakovanje u bajtove računar vršio bez ikakve sinhronizacije tokom upisa.

Mnogo pokušaja završeno je neuspehom i ja sam već počeo da gubim nadu. Svaki put sam odlepljivao traku, kratio je za nekoliko milimetara pa ponovo lepio, vraćao na početak i čekao novih 15 minuta da se program učita. Sunce je već davno izašlo, saobraćaj je napolju oživeo, čak sam čuo i graju dece koja idu u školu, kad - odjednom se na ekranu računara pojavljuje spasonosna poruka READY! Bilo je samo dva-tri bajta brljotine, nekoliko linija programa sam morao da izbrišem jer su se učitale sa oba snimka, ali je računar posle zakrpe na traci "uhvatio" sinhronizaciju na pravom mestu i program je bio tu! Teško mi je bilo da poverujem da ponovo mogu da ga čitam na ekranu, da ga usnimim na novu traku, da isprogamiram EPROM, i što je najlepše - da prestanem da se nerviram. Naravno, i da krenem na put.

Uspeh na sajmu i na jednom seminaru tehničke zaštite bio je takav da sam odmah avanzovao u firmi. Nedugo posle toga bilo nas je dvojica u sektoru razvoja, pa smo dobili i veliku prostoriju u kojoj je dotad bio referent-za-ne-znam-šta. Tokom selidbe njegovog radnog stola, morali smo da izvadimo fioke da bi sto bio lakši, i ja sam iskoristio trenutak da diskretno zavirim i bar po njihovom sadržaju otkrijem šta taj čovek radi u firmi. U jednoj fioci bilo je nekoliko primeraka časopisa PLAYBOY i box KENT-a, a u drugoj flaša Balantines-a i još neke lične sitnice koje ne bih pominjao.

Tada sam mislio da na osnovu toga ne mogu da donesem nikakav zaključak. Sad više ne mislim tako.