|
Baš su
gostoljubivi ljudi u ovom kraju. Svaki put imam utisak da se mnogo čega
odriču da bi me ugostili kako priliči. A ovoga puta još su me zasuli
i pričama o zagrobnom životu i provereno sigurnim svedočenjima o
njihovim kontaktima sa umrlima. Najviše od svega voleo sam ove njihove priče.
Prigušeno narandžasto svetlo sijalice koja je visila nisko iznad stola i
pravila ogromne senke po zidovima činilo je da im verujem.
Bila je
ponoć kad sam se oprostio od njih i krenuo. Možda zato što sam
vozio kroz šumu u noći bez mesečine, priče su se lepile za mene
i vetar nije mogao da ih oduva kroz prozor. Naravno da ništa od svega što sam
čuo ne može da bude istina, ali ipak sam želeo da tih desetak kilometara
šume što pre prođe i da ugledam čistinu.
Da sam
znao šta me na toj čistini čeka, ne bih joj se obradovao. Zapravo, u
prvom trenutku scena mi i nije delovala neobično: mala lokalna autobuska
stanica, obeležena samo znakom i metalnom šipkastom konstrukcijom na kojoj je
nekad sigurno bila natstrešnica. I tu, na stanici, stoje tri krave. Nigde
čoveka, nigde kuće unaokolo, nikakvog svetla osim farova mog
automobila, a krave lepo stoje na stanici, kao da čekaju ponoćni
autobus.
Prošao
sam, a krave su ostale na stanici i u mom sećanju. Mora biti da postoji
razložno objašnjenje šta su radile tamo, ali evo ni posle skoro deset godina
nisam napravio ni prvi korak u rasvetljavanju te tajne. Posećivao sam i
dalje meštane iz tog kraja i svaki put mi je pitanje lebdelo na usnama, a ja ga
nijednom nisam izgovorio, jer sam znao da ću dobiti objašnjenje koje dotiče
onu stranu razuma.
Razgovarao
sam sa mnogo drugih ljudi koje poznajem i niko nije imao ideju kojom bi mi makar
malo pomogao. I sad mi često u noćima bez sna pred očima iskrsne
slika, i ja se zapitam: zaista, kog vraga su tražile na toj stanici?
|