|
Indijanci
sa krajnjeg severa Amerike, čiji potomci i danas naseljavaju Aljasku, imali
su surov način kažnjavanja prestupnika: ako bi plemenski savet tako odlučio,
nesrećnika su svi po dogovoru ignorisali i gledali kroz njega, kao da
čovek uopšte ne postoji. Dogadjalo se da jadnik i sam posumnja u svoje
postojanje, i to je bila prva faza ludila.
Zapravo ne
znam zašto mi je to baš sad palo na pamet. Jesam malo promrzao, ali sad sam
obukao suvu odeću, cipele mi se suše pored peći, a ja iz toplog
kreveta buljim u ekran i pijem čaj.
Na prvom
programu je meteorološki izveštaj: kiša i magla. Snimatelj je bio umetnički
nastrojen, vidim valer krovova u magli, snimljenih verovatno sa nekog visokog
sprata Beograđanke. Ništa ne uznemirava ovu idiličnu sliku, osim
glasa spikerke i moje svesti o tome da se baš u trenutku snimanja ovih kadrova,
ispod vidnog polja kamere kretala beskrajna reka ljudi. Na pedalj ispod donje
ivice mog televizora, čini mi se da vidim promrzlu gomilu, koja traži
pravo na formalno postojanje.
Indijanci
su svakako bili dobri psiholozi kad su došli na ideju da ignorisanjem slome
jednog čoveka, ali ignorisati dvesta hiljada ljudi - e, za to treba biti
genije.
05.12.1996.
|