Najbrži superkompjuter na svetu danas se ne koristi za igre, za rudarenje kriptovaluta niti za „učitavanje“ sajtova. Koristi se za stvari koje se ne mogu uraditi ni na koji drugi način: simulacije nuklearnih procesa bez nuklearnih proba, pretragu strukture desetina miliona proteina, prognozu vremena mesec dana unapred. Ako biste sve to saželi u jednu rečenicu – najbrži superkompjuter je vremenska mašina za naučnike. Simulira budućnost i uslove koji u laboratoriji ne postoje, da eksperiment ne mora da se izvodi u stvarnom svetu.
Pre nego što krenemo dalje, moram nešto da priznam: i sam sam, dok sam pripremao ovaj tekst, otvorio junsku TOP500 listu i proveo petnaest minuta gledajući u tabele koje niko normalan ne čita. Jer baš te tabele kriju odgovor na pitanje iz naslova – samo što odgovor nije u tome ko je broj jedan.
Ko je trenutno najbrži na svetu?
Titula „najbrži na svetu“ menja vlasnika otprilike svake dve godine, i to je sasvim normalno. U junu 2026. na prvo mesto se prvi put posle 2017. popela mašina iz Kine – LineShine, instalirana u Nacionalnom superkompjuterskom centru u Šendženu, sa izmerenih 2,198 egzaflopsa. Srušila je sa trona američki El Capitan (1,809), koji je sada drugi, ispred Frontiersa (1,353), Aurore (1,012) i evropskog JUPITER-a (1,000).
| # | Sistem | Lokacija | HPL (eflops) |
|---|---|---|---|
| 1 | LineShine | Šendžen, Kina | 2,198 |
| 2 | El Capitan | Livermor, SAD | 1,809 |
| 3 | Frontier | Ouk Ridž, SAD | 1,353 |
| 4 | Aurora | Argon, SAD | 1,012 |
| 5 | JUPITER Booster | Jilih, Nemačka | 1,000 |
Izvor: TOP500 lista iz juna 2026., objavljena 23. juna na konferenciji ISC u Hamburgu.
Prvi utisak koji bih voleo da podelim: činjenica da je broj jedan sada u Kini, a broj dva u Americi, govori više o geopolitici i nacionalnom prestižu nego o nauci. Kineska mašina je pravljena bez akceleratora – koristi isključivo domaće procesore – dok su američke mašine hibridne građe. To su dva potpuno različita svetonazora o tome kako se grade superkompjuteri. Podatak koji verovatno većina ljudi ne zna: svih pet prvih mašina su egzaskale sistemi – tek ih pet postoji na celom svetu, a pre deset godina takve mašine nisu postojale.
Egzaflops je broj koji ljudski um ne razume
Egzaflops je 1018 operacija u sekundi – dvojka sa osamnaest nula. Da bi ceo ljudski rod, svih osam milijardi nas, računao brzinom LineShinea, svako od nas bi morao da obavi skoro 270 miliona množenja u sekundi. To je nivo apsurda na kom brojevi gube svako značenje. Zato je pametnije da umesto na brojke pogledamo šta te mašine konkretno rade.
Tajna današnjih superkompjutera nije u tome da su procesori „mnogo jači“, već u paralelizmu: milioni jezgara dele posao. Ideja nije nova – u vreme kada je najbrži na svetu bio Cray Titan, kombinovanje klasičnih procesora sa grafičkim čipovima (GPU) napravilo je revoluciju, o čemu je detaljno pisao i theprestige.ba. Danas svaki ozbiljan superkompjuter živi na toj istoj ideji, samo u razmeri koju Titan nije mogao ni da sanja.
Nuklearna sigurnost bez nuklearnih proba
Ovde dolazimo do najnepoznatijeg, a meni i najimpresivnijeg dela priče. El Capitan, drugi najbrži na svetu, nije izgrađen da bi „bio najbrži“. Izgrađen je za američku Nacionalnu upravu za nuklearnu sigurnost (NNSA) sa jednim zadatkom: da nuklearni arsenal ostane siguran, bezbedan i pouzdan – bez ijedne nuklearne probe.
Zemlje koje su potpisale sporazume o zabrani proba ne mogu više da „pucaju“ iz nuklearnih bombi da bi proverile da li i dalje rade. Zato se probe zamenjuju simulacijama – i to je suština programa Stockpile Stewardship. El Capitan simulira ponašanje materijala pod ekstremnim pritiskom i temperaturom, detonacije, starenje eksploziva, čak i atmosferski ulazak bojeve glave. Rob Nili, direktor programa za simulacije u Livermoru, rekao je da mašina „svakodnevnim“ čini ono što je juče bilo „herojsko“ pokretanje simulacije.
Ono što je meni najfascinantnije jeste sporedni program ICECap: kombinacija veštačke inteligencije i simulacija koja traži dizajne eksperimenata inercijalne fuzije u objektu NIF. Fizičar Luk Piterson formulisao je to pitanjem: „Može li milion simulacija vođenih veštačkom inteligencijom da pronađe sledeću generaciju dizajna eksperimenata?“ To više nije samo računar – to je istraživački tim od milion članova. Prema saopštenju Laboratorije u Livermoru, El Capitan je oko 20 puta snažniji od prethodnog sistema, a 3D simulacije koje su trajale nedeljama ili mesecima sada se završavaju za sate ili dane.
41 milion proteina u jednom naletu
Ali El Capitan nije samo nuklearni. Naučnici iz Livermora, kompanije AMD i Univerziteta Kolumbija pokrenuli su na njemu projekat ElMerFold i u jednom naletu predvideli strukture za više od 41 miliona proteina – najveći i najbrži poduhvat te vrste ikad. Brzina: 2.400 struktura u sekundi, uz maksimalnih 604 petaflopsa.
Zašto je to važno? Struktura proteina diktira šta taj protein radi u organizmu – i kako lek treba da se veže za njega. Umesto da se svaki protein godinama analizira u laboratoriji, superkompjuter obuči model koji to radi u trenu. A model koji je obučen na El Capitanu kasnije može da radi na običnom računaru. Ovo je, čini mi se, najlepša definicija onoga što superkompjuteri danas jesu: mašina koja izgradi alat koji svi ostali koriste.
Prognoza vremena koja gleda mesec dana unapred
Najopipljiviji primer za običnog čoveka verovatno je vreme. Na Frontiersu u Ouk Ridžu obučen je ORBIT – najveći AI model za prognozu vremena na svetu, sa 113 milijardi parametara, koji najavljuje vremenske prilike do 30 dana unapred, uz tačnost od 90 do 95 odsto za kratke, a 60 do 80 odsto za dugoročne prognoze. Trening je dostigao 1,6 egzaflopsa – najbrži trening jednog vremenskog modela u istoriji. A onda dolazi paradoks: obučen model više ne treba superkompjuter. Može da radi na telefonu.
Dok je Japan bio na vrhu liste, njihov Fugaku je pretraživao bazu od 2.000 potencijalnih lekova protiv kovida i simulirao kako se virus širi kapljicama u zatvorenom prostoru. Kad vam sledeći put bude dosadno, setite se: vremensku prognozu koju gledate svakog jutra oblikuju upravo ovakve mašine – Oak Ridge National Laboratory ovaj projekat opisuje kao korak ka prognozama koje mogu da se podele na običnom laptopu.
Da li je „najbrži“ uopšte prava mera?
E sad dolazi deo koji izbegavaju svi članci koji samo prenose rezultate rangiranja. Kada pogledam kritike, najozbiljnija – i ja se u velikoj meri slažem sa njom – glasi ovako: TOP500 lista meri performanse na sintetičkom testu (HPL/Linpack) koji se može „obući“. Kineski LineShine je dizajniran tako da na tom testu blista, a na HPCG testu, koji simulira realne poslove, razlika u odnosu na El Capitan se primetno topi.
Druga kritika, koju neću olako odbaciti, odnosi se na struju. LineShine troši oko 42 megavata – toliko koliko i manji grad. El Capitan je projektovan na vrhunac ispod 35 megavata, a Laboratorija u Livermoru morala je da nadogradi infrastrukturu na 85 megavata da bi mogla da drži dve takve mašine odjednom. Nezgodno je pričati o „čistoj“ nauci dok se uz put troši energija za ceo grad – i to je argument koji vredi uzeti ozbiljno.
Ipak, moj zaključak je jasan: kritika na račun rangiranja ne menja činjenicu da se te iste mašine koriste za poslove koje niko drugi ne može. El Capitan je na testu mešovite preciznosti – koji meri AI rad – postigao 16,7 egzaflopsa, više nego duplo od svakog konkurenta. To znači da je prava snaga te mašine u veštačkoj inteligenciji, a ne u Linpacku. „Najbrži“ je dobra naslovna priča; „najkorisniji“ je teža, ali poštenija mera, i upravo se tu događa sva magija.
Jedna poštena napomena: o tome šta LineShine u Šendženu zaista radi, javnost zna malo. To je nacionalna infrastruktura i o njenim zadacima se ne priča mnogo. S obzirom na to koliko malo znamo, sve što o njemu pišemo treba uzimati s rezervom.
Zašto bi nas to uopšte zanimalo?
Moje mišljenje, bez uvijanja: superkompjuter je najbliže što ljudski rod ima vremenskoj mašini. Omogućava nam da bez rizika pogledamo šta se dešava u nuklearnoj bombi, u okeanskoj struji, u molekulu leka, u budućoj klimi. To košta – i novca i struje. Ali alternativa je da te stvari radimo u stvarnom svetu, po cenu koju ne možemo da platimo.
Zato, sledeći put kada vam telefon „zategne“ na nekoj aplikaciji, setite se: negde u Kaliforniji, Tenesiju i Šendženu rade mašine koje u jednoj sekundi obave više računanja nego ceo ljudski rod u godinu dana – i da to ne rade da bi bile najbrže, nego da bi odgovorile na pitanja na koja niko drugi ne može.
Koliko struje troši najbrži superkompjuter?
LineShine, trenutni broj jedan, troši približno 42 megavata, a El Capitan, broj dva, projektovan je na vrhunac ispod 35 megavata. To je više nego što troši jedan manji grad.
Da li superkompjutere koriste samo države?
Ne. Automobilske kompanije na njima simuliraju sudare, farmaceutske kompanije pretražuju potencijalne lekove, a AI kompanije obučavaju ogromne modele. Države su samo najveći – i najvidljiviji – kupci.
Kako je ovaj tekst nastao. Cifre o rangiranju preuzete su direktno sa TOP500 liste objavljene 23. juna 2026. u Hamburgu; detalji o El Capitanu i projektu ElMerFold sa zvaničnih saopštenja Laboratorije u Livermoru; podaci o modelu ORBIT sa saopštenja Nacionalne laboratorije Ouk Ridž. Svi izvori su provereni 21. avgusta 2026. O delatnosti kineskog LineShinea javno je dostupno vrlo malo podataka, pa sam to u tekstu i naglasio. Rangiranje na TOP500 listi menja se dva puta godišnje, pa brojke vredi proveravati.